Naziv serijala: Igre iz davnina
Naziv epizode: Gavran
Broj epizode: X
Sezona: 1
Napisali: Željko Popović, Danijel Spasić
Kamera: Željko Šarić
Gluma, edit, omtaža i originalna muzika: Željko Popović
Gavran
Jednom, u sred mračne noći, sedoh smoren u samoći.
Nad ketridžima koji drevne igre u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
«Ma debil neki» – šapnuh – «kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.»
Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno:
sa televizora starog senke još treptaše.
De igrajuć, bičem srca u svećama zalud tražim,
sa svinjetinom starom bol da blažim.
Nadogradnje koje podariše mi anđeli,
divan dragi život što podariše mi anđeli – toga nema više.
I šum TV-a, šumor tmurni, šum ketridža tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: «Mora da je baba neka
na pragu mom se stekla. Zakucala što može tiše,
uvek joj buka smeta, zakuca na vrata
što može tiše, samo to i ništa više.»
Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
«Evo saću da smanjim» – kazah – «ne ljutite se više.
Bejah skoro u san pao, a tek sam na pola igre stao.»
Ali I dalje neko kucno, kucnuo što može tiše,
I ja pođoh, ruke vrata širom otvoriše –
samo mrak i ništa više.
I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, neke bolje igre mi se igraše.
I zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
«U kurac» reč jedinu, izgovorih tiho,
«U Kurac» odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.
Vratih se u gajbu svoju, a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
«Na prozoru, mora biti nekog ima!»
Jebote, tamo neka sablasna senka diše!
Majku ti jebem, naplju sve njiše!
Vetar samo, ništa više.
I otvorih prozor tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što pikselizovani biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
nad televizorom starom mu krila se sviše,
slete, stade, ništa više.
Videć 'ticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
«Vidi ćube pikselizovane» – rekoh – «plašljiv vidim nisi,
crni glasniče iz dana prošlih, sa oboda Dendievih–
kaži mi kakvim imenom te sile pakle okrstiše?»
Gavran reče: «Nikad više.»
Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom ove reči meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il šef na kraju igre što pobediti se ne može,
s tim imenom «Nikad više.»
No Gavranu s TV-a ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s mesta
a u meni sumnje nesta: «Svi mi životi nestaše,
odleteše k'o svaki CONTINUE, da trunem u gajbi me ostaviše.»
Reče gavran: «Nikad više.»
Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
«Stvarno?» – kazah – «To što izgovara reč jedinu nikad više,
valjda reče neki gik» zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve živote na glupost gubi u igri gde samo kurac siše,
gde ga neprijatelji samo na kvarne fore ubiše,
tužni pripev: «Nikad više.»
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
i približih se televizoru što mogah bliže,
a u konzoli igre sjajne, moje znamenje tako tajno
u govoru svom nehajno nosi 'tica ta što stiže,
što sablasna i odvratna, kao kraljica koja sad stiže,
misli, grakćuć: «Nikad više.»
A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
iz konzole dim, transistor mi gori tiho, tiše
«Nesrećniče!» – viknuh tada – «Ova konzola sad je smrad
svaka igra puna jada, lepe uspomene briše.
Daj mi neku dobru igru da svaku gorku uspomenu zbriše.»
Gavran reče: «Nikad više.»
«Sad umukni, kleta ptico,» – viknuh – «zlosutnico!
U paklenu se noć vrati, u oluju i nedra kiše!
I sa sobom nosi igre trule koje ne želi niko da igra više!
Samoćom me udostoji, i ne seri nindja više!
Izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.»
Gavran reče: «Nikad više.»
Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno.
U krilima svojim sve gore I gore igre niže,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i senka mu po podu piše:
Sve ove igre igrati moraš, crno ti se piše
«Spasiti se nećeš – Nikad više!»
